Dobro, do centra Zemuna bilo je lako, tu tek počinju problemi. Pozni je decembar, onaj raspomamni vakat između Božića i Nove godine, i čini ti se da su ama baš svi koji žive u ovom gradu odlučili da se utrontaju i provozaju se Preko, tek da vide šta ima. A nema ništa, ili bar ništa što bi opravdalo toliku gnjavažu. Ipak, eto i mene kod Robne kuće, tu se, puf-pant, jedvice utrpavam u prepuni 706 iz ustaničke Batajnice, u onaj neprevaziđeni Ikarusov model “limena kanta”, onaj u kojem je vazda mračno, hladno i smrdi, a sada je još i nepodnošljiva gužva; što sam stariji, to sam neotporniji na stisku, na uzbibani, šmrktavi, mnogoglavi GSP-organizam, na svo to prisilno sardinisanje ljudskih telesina, a znam da me čeka dug put, prelazak preko Brankovog mosta u pet-šest popodne mesecima je već ozbiljan i dugotrajan posao, za to bih vreme lako stigao do Novog Sada, i to sve idući kroz obe pazove i ostale inđije. Odustajem na Karađorđevom trgu, sačekaću ovde neku petnaesticu, njih bar ima mnogo, sigurno je manje strašno. I nailazi jedna takva, model kraći i noviji, svetliji i topliji, a bogme i bez preteranog krkljanca, parkiram se preko puta srednjih vrata, oslanjam se o one horizontalno položene rukohvatne šipke koje podsećaju na cevi centralnog grejanja, gnjezdeći se u pozu u kojoj ću moći da uposlim ruke držeći novine, a da ipak ne posrnem pri prvom majstorovom kočenju, prvom od mnogih koje nam predstoji u višekilometarskoj koloni onih koji bi da prođu kroz Uska Vrata Beograda, sa ili bez biblijskih konotacija.
Nastavi čitati “Teofil Pančić: Ljudi sa bilborda”
digitalnademokracija.com 