A ja kažem A, a gde je Amerika… A ja kažem A, a gde je Amerika… ♫ ♩ ♪ ♬

Tijesno mi je ovdje. Osjećam se klaustrofobično i uskraćeno. Niko kao ja ne razumije šta se dešava u i Oko moje glave. Razmišljam o odlasku, jer odlazak je zapravo povratak. Svijetu, nomadstvu, samom sebi. Možda odem u Ameriku. Tamo su moji istinski Idoli, a ne ove prikaze od Plastike. Amerika ima dobru scenu i dobru klimu. Tamo će biti ona, barem se nadam da hoće. Rekla mi je jednom da sanja Ameriku.

Rekla je i da voli moje riffove. Objesit ću gitaru na ramena. Možda zasviram u Zlatnom papagaju i priuštim joj Električni orgazam. Ali samo pod uvjetom da to bude pred par desetaka ljudi. Neću da mi ušlagirani debili i Krokodili dolaze na nastupe. Maljčiki poput mene ne vole gužvu. Radije teatar nego šutka, radije minimalizam nego megalomanija. Ona bi se prva složila. Važno mi je šta misli i osjeća. Želim je vidjeti sretnu kad otvori oči. Ona se budi rano ujutro, sa prvim snopovima Sunčeve svijetlosti. Neću da ima loša sjećanja na prethodnu večer.

…ljudi su zlobni dok gledaju njene grudi, ljudi su zlobni dok gledaju njen ten… ♫ ♩ ♪ ♬

Glas joj je baršunast, dikcija melodična. Glatka koža, ugodna vanjština. Bijela hrizantema u kosi. Volim taj novovalni zvuk, rekla je. Tako je neurotičan, oslobađajući, moćan. Baš poput tebe (nasmijala se). Od danas te zovem Šarlo. Ti si moj novovalni junak i omiljeni disc jockey. Volim kad zarotiraš vinil u gramofonu. Volim pucketanje longplejke i analogni zvuk. Nekako je… retro.

Ona definitivno želi preko crte, kao Mali čovek iz pjesme. Neke su crte bijele i završe u radoznalim nosnicama. Vrijeme je da se krene. Satovi otkucavaju, satovi se tope, draga Gala. Možda je to samo nadrealistička reminiscencija. Mašta, čulnost, senzacija… Svašta čovjeku naumpadne uz vinil i crno vino u krevetu. Ljubav, apokalipsa, eros, pandemija, gole grudi, policijski sat… Protivrječni nizovi.

…gledajte ljudska lica/možda ćete se setiti/prošlosti, prošlosti… ♫ ♩ ♪ ♬

Ček malo, policijski sat, pandemija? Je li ovo ’81. ili ’21. Ko sam ja? Šarlo? Samo mi još to treba. Ionako sam identitarno raspršen. Više ne znam jesam li ondašnji ili današnji. Možda sam izgubljen u vremenskom procijepu. Možda i jesam Šarlo. Identitet je fluidna kategorija. Možda je sve ovo dio moje leksičke akrobatike, da ne kažem tekstualnog egzibicionizma.

Zapravo ne znam uopće zašto sve ovo pišem. Još će ispasti da ispisujem mini hagiografiju novom valu, nekritički ga slaveći, mitologizirajući do neukusa. Kao da se radi o nikad viđenom i neponovljivom fenomenu. Ni nakraj pameti mi nije da mu tako prilazim i podilazim, da padam ničice i mediokritetski mu se divim, da adoriziram vrijeme koje uopće nije moje vrijeme. Pijedestal je za udivljene snobove. Nervira me nekritička bujica hvalospjeva, bilo čemu.

…♫ ♩ ♪ ♬…

A, opet, kako pristupiti najkreativnijem trenutku jugoslovenskog rocka. Kako, nego iskreno i bez lažnog ustezanja. Zašto bi me nečiji snobizam ili nečija zašećerena nostalgija sputavali. Ti si, velim samom sebi, zaljubljen u taj zvuk. U taj analogni metež i ludički polet. I zašto bi vrijeme bilo kriterij voljenja ili nevoljenja. Ni punk ni Johnny Cash ni Django Reinhardt nisu tvoje vrijeme pa ih opet voliš, stiže još jedna autokorekcija. Anksiozno, buntovno, energično, estetično, poletno… To je za mene novi val. Postpunkerski eskapizam. Okey, opet se razmećeš fensi izrazima i šmensi sintagmama, smanji doživljaj.

Možda samo žudim za slobodom. Slobodom koja se materijalizira u zvuk, koja vibrira kroz decibele u pojačalima. Ekspresivne gitare i uvrnuti aranžmani, buntovni titraji i neurotični tekstovi, ritmični tonovi i melodični ritmovi. A tu je i ona, koja voli moje riffove, koja se budi sa prvim Sunčevim snopovima, s bijelom dikcijom i melodičnom hrizantemom u kosi. Okey, hrizantema je bijela, a dikcija melodična. Valjda sam uzbuđen. Pucketanje vinila, sloboda i ona.

E, to je ta trijada, to je taj Paket aranžman.

---

Neven Šimić