Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka, njihova shvatanja i njihov način života. Tako mi se, na primer, čini da zloglasno istočnjačko bežanje u Sutra nije bez osnova i nekog opravdanja. U najmanju ruku, da se može razumeti.

Sutra, to je mlađi brat nestrpljivog, proždrljivog i nemirnog štrebera koji se zove Danas. (To je onaj bolji i čovečniji brat). Njegova privlačnost i lepota je u tome što ono nije završeno i što se može menjati i oblikom i sadržinom, u svim vidovima i pravcima.

Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas, i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti, ali mišlju moramo biti okrenuti predelima gde nas čeka Sutra. Od njega treba sve očekivati, u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat; pa sve ako bude isto ili još gore i teže, možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti, što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. Kažem “možda”, a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. “Možda”, to je lutrija, dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom, u ovom našem životu, punom neizvesnosti, stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja, onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti.   

Izvor: Ivo Andrić, Znakovi pored puta, sabrana djela Ive Andrića. Udruženi izdavači: Svjetlost Sarajevo, Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Državna Založba Slovenije Ljubljana, Misla Skopje, Pobjeda Titograd. Knjiga šesnaesta, dopunjeno izdanje, str. 120.