Bilježnica Robija K.: Nuklearski rat

Mi obitelj smo kod mog dida na Šolti sidili u kužini za obidom. Prvo smo izili juvu sa njokima od griza. Onda je mama iznila na stol lešo govedinu i šalšu od pomidori. Mi smo navalili na njupanciju. Onda je odiza brda iz vatrogasnog doma tuta forca zazvečala sirena. Mama je iskobečila oči: „Muko irudova, šta je ovo?“ Onda su odiza drugog brda tuta forca zazvonila zvona sa Gospe od Kadulje i Lavande. Sad su se sirena i zvona spojili u revijsku buku. Tata je zinijo: „Koji je ovo kua?“ Onda je moj dida skočijo se iz katrige i viknijo je: „Ljudi, ovo je uzbuna za atomski napad! Bižmo ća u sklonište!“

Onda je dida izjurio iz kuće. Mi obitelj smo izjurili za njim. Dida je spustijo se iza kuće do ulaza u konobu. Mi smo spustili se za njim. Onda je dida prid vratima od konobe okrenijo se prema nama i rekao je: „Okej, bolje da van odma rečen, da kome ne pukne srce! Ovo je bila vježba! Dogovorili smo se na otoku da puknemo uzbunu za atomski napad, da se malo svi skupa treniramo za slučaj nuklearskog rata!“ Tata je rekao: „Pa ste je morali puknit baš u vrime obida?“ Dida je rekao: „Neće te, zete, nuklearski rat pitat kaće počet! Nego će počet kad se najmanje nadaš!“ Tata je zakolutačijo sa očima i rekao je: „Okej, a sad se nadan da mi se neće oladit lešo govedina i šalša! Ajmo nazad!“ Dida je rekao: „A ne, ne! Prvošmo razgledat kako san nan opremija atomsko sklonište!“

Onda je moj dida otvorijo vrata od konobe. Konoba je bila krcata sa stvarima tuto kompleto. Dida je mene zagrlijo priko ramena i rekao je: „Viš, unukiću, tu ja i ti možemo preživit koliko god nas je volja! Metar ipo debeli zidovi, bez ponistra, nema šanse da nan se unutra provuče radijacija!“ Dida je pokazao sa rukom na jednu stranu: „U onon tamo ormaru imamo brašna, riže, cukra i soli za parsto godina!“ Dida je pokazao na drugu stranu: „U onoj kredenciji imamo konzerve sa fažlon, bižima i kiselon kapulicon za još parsto godina!“ Dida je pokazao na treću stranu: „U onoj bačvi imamo dvista litri vina, a iznad nje se suše četri pršuta i dvi plećkice!“ Dida je pokazao na četvrtu stranu: „U onoj tamo vitrini imamo televiziju, radijo i parsto knjiga iz povjesti NOB-a! A iza su sklopnjena dva poljska kreveta! Jedan za mene, a jedan za tebe! Ako se malo stisneš može ti u krevu stat i Damjanica!“ Mama je odiza pitala: „A mi?“

Dida je mrgudno okrenijo se prema njoj: „Jel ne vidiš da pričan sa unukom? Šta se mišaš?“ Mama je stisnila oči prema njemu i zarežala je: „A mi?!“ Dida je pitao: „Šta vi?“ Mama je podviknila: „Vidin da si spremija krevete za sebe i malog debilka! A di ćemo se mi sklonit kad krene nuklearski rat?“ Dida je njoj rekao: „Otkud bi ja to zna, ženska glavo? Pa ne mogu ja vodit računa o cilon čovičanstvu, jebaga led! Nego samo o najbližima!“ Mama je dreknila: „A ćer ti nije najbliža, je li?!“ Moj tata je uletijo: „Meni je ovi čas najbliža lešo govedina! Koja će se oladit!“ Dida je mami rekao: „Šta si se ti, ćerce, uskokodakala? Ako dođe atomski rat i smak svita, najprišnije je spasit omladinu! Pa valja ti je tvoje dite važnije od tebe!“ Mama je pogledala ga koljački: „A jel tebi tvoje dite važnije od tebe, a?“ Dida je rekao: „E, al ti više nisi dite, ćerce! Ti si već odrasla i zrela žena! Znači, roba za otpis!“

Onda je moj tata didi rekao: „Jel bi to ka imalo značit da ti sa svojih dvi iljade godina nisi roba za otpis?“ Dida je rekao: „Pa ne mogu unikića pustit samog u atomsko sklonište, čoviče! Šta ako se za par godina raziđe radijacija, pa on izađe vanka, ugleda cili oni skršeni i sjebani svit, i ne zna ko mu glavu nosi? A? Triba ga neko pripremit za život dok je u izolaciji! Naučit ga mali miljon stvari! A ko će bolje nego njegov dida?“ Mama je napečila se prema njemu: „Bolje će njegovi roditelji!“ Dida je rekao: „Je, kako ne! Oba vas je ubila velika pamet!“ Mama i tata su zapiljili se u njega sa nafunjenim facama. Dida je rekao: „Šta san van ja kriv? Bed lak! Niste dovoljno stari i mudri da bi dicu uveli u život, a ni dovoljno mladi da bi preživili atomski rat!“

Poslje smo mi opet sidili u kužini za obidom. Tata je rekao: „Ova šalša se skroz oladila!“ Mama je rekla: „Bogami ti je neću opet grijat!“ Dida je mumao lešo govedinu i rekao je: „Jebiga bože, ne mogu se svi spasit! Ako bi se svi spasili, onda to ne bi bija nuklearski rat nego pičkin dim! A zna se ko uvik prvi ide u skloništa – dica i starci! Nije to slučajno!“ Samo moji mama i tata nisu njega obadavali dva posto. Dida je žnjopao i rekao je: „Ja ionako ne znan nikoga ko je sridnjih godina, a da je normalan! Jel ga ti znaš, unukiću?“ Ja sam rekao: „Ne znan, dida!“ Dida je rekao: „Bome da ne znaš! A dica i starci su uglavnon okej! Jel tako?“ Ja sam rekao: „Tako je, dida!“ Samo mama i tata su gledali u pijate sa nafunjenim facama i nisu dida obadavali ni pola posto.

Dida je ždrokijo i rekao je: „Sve između ditinjstva i starosti ti je koma i umna bolest, moj unukiću! Čisti ljucki višak! I kako onda čovičanstvo može opstat kad dođe nuklearski rat? Samo ako sačuva najbolje, a riši se najgorih! Normalna stvar!“ Onda je tata dignijo glavu iz pijata i rekao je: „Čoviče božji, pa ti govoriš ka zadnji nacista! Jel kužiš da si isti ka ovi šta bi itali atomske bombe?“ Dida je rekao: „Ma je li, zete? Koliko se ja mogu sitit, kad su se zadnji put itale atomske bombe, nisu ih itali nacisti! Nego su ih šiknili oslobodioci! Jel tako?“ Tata je pitao: „Pa šta sa tin oš reć?“ Dida je rekao: „Proša san ja ratova i ratova, moj miki! Naučija san ja koji je to pricip!“ Ja sam pitao: „Koji je princip, dida?“ Dida je dignijo perun i rekao je: „Triba se borit protiv okupatora i spašavat od oslobodilaca! Igraš dupli pas! To ti je amen!“

Samo onda je odiza brda iz vatrogasnog doma tuta forca zazvečala sirena. Tata je zavrtijo sa glavušom: „Bogte jeba, koji ludaši…“ Onda su odiza drugog brda zazvonila zvona sa Gospe od Kadulje i Lavande. Mama je zakovrnila sa očima: „Takvih degenerika ka na ovon otoku nema nigdi…“ Dida je uspravijo se kraj stola i rekao je: „Ček malo! Ovo nije bilo dogovoreno!“ Sad su se sirena i zvona spojili u revijsku buku. Dida je viknijo: „Ruljo, ovo nije vježba! Ovo je prava uzbuna za atomski napad! Bižmo u sklonište!“ Mama je dignila ombrve prema njemu: „Čako, oš se više ugasit?“ Tata je rekao: „A baš! Sjaši više, fosilac!“

Dida je rekao: „Ama šta van je, ljudi?! Ja san se maloprije zajebava! Normalno da u skloništu ima mista za cilu obitelj! Ajmo ća, ovo je prava uzbuna!“ Mama je podviknila: „Čako, odjebi u skokovima!“ Tata je rekao: „Skini nan se više s kurca!“ Dida je rekao: „Pa nećete valjda bit takvi krembili da zbog mojih bruma izgubite glavu?! Zajebava san se, čoviče, al ovo sad nije zajebancija! Ajmo svi u sklonište!“ Mama je dreknila: „Ma ajde ti u pizdu materinu, staro prdilo! Ako više ne umukneš, majkemi isukrstove ću te zveknit sa kacijolon u tikvu!“ Tata je rekao: „Sve si učinija da nan sjebeš obid, stara karampano!“ Dida je piljio u njih sa težim ošamutom. Od sirene i zvona je bila sve luđa buka. Onda je dida okrenijo se prema meni i rekao je: „Unukiću, gibamo!“ Onda je on izjurio iz kuće. Onda sam ja izjurio za njim. Onda smo mi dva trkom se spustili do ulaza u konobu. Onda smo ugibali unutra i zatvorili smo vrata. Dida je malo se sageja da uvati zraka. Onda je on mene pitao: „Jel sad kužiš zašto san unija samo dva poljska kreveta?“ Ja sam rekao: „Kužin, dida!“

Onda je grunilo.

Robi K. (IIIa)

Viktor Ivančić, pescanik.net

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s